Pikini dnevnici – dan drugi

Ležim u krevetu, a kraj mene leži ONA. Bila je tako divna, glatka, slankasta, ali čvrsta i obla, najljepša kost ikad. Taman kad sam je dovoljno oblizala i krenula je gricnuti, naglo me probudio vrisak. Pogledala sam oko sebe, vani je bio mrak a čupava glava moje gazdarice bila je okrenuta prema meni. Nije mi bilo jasno što se dešava, pa sam gledala u nju u nadi da će mi objasniti onim svojim mumljanjem zašto me tako neuljudno probudila. Potiho je izgovorila moje ime i nježno me maknula iz podnožja kreveta gore prema jastuku i otišla u kupaonu. Vratila se šepajući i sa nekakvim bijelim povojem oko nožnog palca.   Mora da sam opet sanjarila u blizini njenog stopala.

Nije mi jasno kakvim oni to jezikom govore. Oni često sa mnom komuniciraju, a pogotovo Iva. Voli sjesti na pod, zabaciti svoje stražnje šape preko pola prostorije ( boli me samo gledati kako čudno sjede ) i prednjim šapama me primiti k sebi i stisnuti. Udobno mi je, i često se naslonim na nju jer me smiruje slušati otkucaje njenog srca. Nježno mi priča i mislim da joj pomaže kad se tako družimo. Često mi govori da me voli i dobivam strašno puno pusa, makar se mama buni i govori da ja nisam beba. Kako bi i bila.. pa osam mi je godina!

Dakako da se trudimo svi skupa funkcionirati i uskladiti, ali ako ja razumijem njih, zašto se oni ne trude shvatiti mene? Razumiju kad im kažem osnove:

Ako se vrtim u krug loveći vlastiti rep i nalazim se pred vratima, onda znaju da moram van.

Ako sjedim na kauču u dnevnom boravku i promatram ih sa povremenim cvilom, gladna sam.

Ako se zaletim stepenicama prema ulaznim vratima i lajem, moguće da je netko bio pred vratima, sada je ili će tek doći.

Nisu još shvatili da ako ležim u svojoj košari ja zapravo ne želim da me se gnjavi, ali nekako mislim da ni oni ne uživaju u baš svakom mom izležavanju po njihovim leđima, glavama, šapama, trbusima.. Da, to među nama mora da je ljubav.

Kad smo kod ljubavi, ja volim i svoj rep. Volim ga grickati, lizati i zobati. Zabavlja me kad me moji ogoljeni stvorovi ignoriraju pa si uzmem kao osobni životni zadatak da ih gnjavim. Mislim da oni provode previše vremena gledajući u razne velike kutije iz kojih izlaze boje i nešto stalno blica. To je možda zato što samo najveći stvor ima rep, mada mi još nije jasno zašto je na krivoj strani.

Toliko toga mi oko njih nije jasno, ali mi je drago da na kraju dana ja imam hrane u zdjelici, friške vodice i puno, puno ljubavi te topli krevetac za spavanje. Ne znam što bi bez svog čopora. Kakvi god da jesu, moji su.

 

 

Ako ste preskočili prvi dio, pročitati ga možete OVDJE.

 

 

 

Autor: Iva Koren