Savjet:
Pikini dnevnici – dan prvi

Pikini dnevnici – dan prvi

Još jedan dan kada se ulica kupa. Sve je mokro, pa ne mogu odvojiti dovoljno vremena za kakanje i razmišljanje kao inače. Moram se samo brzinski čučnuti, obaviti i vratiti u brlog. Ponekad se pitam zašto se ulica kupa bez šampona, i tko zapravo kontrolira vodu da usput mora okupati i mene?

Najveća životinja koju zovemo „mama“ otišla je rano ujutro van i to joj nikad ne bih oprostila ali mi je bilo iznimno udobno u krevetu kod najmanje životinje koju zovemo „ Iva „. Ona mi je navodno gazdarica i s njom spavam noćima. Bar pokušavam. Imamo jako aktivne susjede i ponekad me toliko uzrujaju da naprosto moram lajati iz petnih žila da se smire, da mi je probude gazdaricu.. Naravno, mislim da ne govorimo isti jezik jer dok ja utišavam susjede, ona utišava mene i histerizira. Ali ne zamjeram joj. Ona me hrani.

Kad smo kod hrane, apsolutno mi nije jasno toliko toga. Odakle hrana dolazi? I, zašto kvragu ne jedemo svi skupa kao čopor? Divno je da me nahrane prvu ujutro jer sam ipak ja gazda ove obitelji, ali njihova hrana uvijek tako fino miriše i zadovoljno mljackaju. Uvijek priđem ka stolu i pokušavam vidjeti što to jedu, ali me tjeraju i kažu da sam zločesta. Ne razumijem to.

Nekidan su se Vedran ( srednje velik stvor ) i mama svađali oko hrane. Ne znam zašto to rade. Da meni prepuste hranjenje, nikad ne bi bili gladni. Odlično jurcam mačke, a susjedova Štefica se taman prigodno udebljala, gostili bi se danima.

Mene hrane i prije dugog spavanja, kad vani više ne možeš ništa vidjeti. Ponekad se ljute jer me moraju pustiti van, ali shvaćam ja njih. I ja bi bila ljuta da nikad, ali nikad ne piškim i kakam. Pitam se kako preživljavaju, a vidim ih da jedu. Možda ne znaju da trebaju čučnuti za kakanje i piškenje, ili bar dignuti šapu? Sad se brinem.

Jao njihove šape su odvratne. Povremeno im narastu dlake na zadnjim šapama, glave su im dlakave, uvijek oblače neke kožne kutije na vrh šapa i u tome hodaju, presvlače kožu bar dva puta dnevno i u raznim su bojama, a kad se kupaju onda uopće nemaju kožu! Zapravo su fascinantna bića. Poprilično sam sigurna da nismo u rodu, ali ja se svojih bejbi dana jedva sjećam.

Mama je danas proizvodila strašne zvukove na ogromnoj kutiji lupajući po tipkama u dnevnom boravku. Sve dlake su mi se od muke digle. Lajala sam na nju objašnjavajući joj da se bojim, ali me nije ozbiljno shvatila. Vedran i Iva sjeli su kraj nje i mahali dlanovima. Mislim da je i njima smetalo. Ne znam kako to trpe. Susjed Zen ( inače šarmantan labrador ) kaže da se to zove glazba. No opet, Zen sam sebe u javnosti liže na mjesta koja niti jedan pas ne bi trebao. Ne shvaćam ga ozbiljno.

Dosadno mi je. Nadam se da će se ulica uskoro okupati do kraja i osušiti pa da mogu trčkarati vani. Bojim se da ću izgubiti kredibilitet svog čopora ako napravim još jedan krug okolo stola. Mislim da ću otići do Ive i skočiti joj u krilo. Ionako cijeli dan lupka po stolu i gleda u blještavu, tanku kutiju. Ponekad vidim u njoj svoj odraz. Ali to je najčešće kad netko od mojih životinja uđe u zvučnik, pa od tamo priča. Čudno je čime se oni zabavljaju. Ništa, još jedan krug od mene pa u krilo. Baj!

 

Autor: Iva Koren

O nama Obitelj.hr

One comment

  1. Najdraža Pika <3 <3 <3 tekst odličan :-*

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Scroll To Top