Online veze & upoznavanje

Iako je u drugim zemljama ( osobito u Americi ) online spajanje iznimno popularno, u Hrvatskoj nije taj slučaj. Zanemarivši sve panične izjave prijatelja koji su se bojali za moju sigurnost i odgovarali me od tipkanja, odlučila sam napisati svoje dojmove. Pa krenimo:

1. Moj najbolji prijatelj

Dakako da nije svaki chat razgovor pravac pravog prijateljstva, upoznavanja, potencijalnih veza i tko zna čega. Ja sam eto imala sreće pa naletjela na nekoliko vrlo cool ljudi, među kojima je i sadašnji suprug moje najbolje prijateljice s kojom ima dvoje djece i treće na putu!
Naše tipkanje trajalo je nekoliko godina dok se nismo službeno upoznali, a mogu reći da smo bili prilično otvoreni jedno prema drugom. Možete frktati nosom koliko želite, ali nije to baš ‘samo tako’, bez obzira na to što je preko neta.

2. Prvi ozbiljni ‘dečko’

Nije da ja nemam život!! Sad me tek puknulo kako bi ovo moglo izgledati čitateljima, haha! Imam, naravno, i mnogo prijatelja koje znam preko drugih ljudi i iz djetinjstva, ali konkretno s ovim gospodinom ( ubit će me kad vidi kako ga oslovljavam 😛 ) tipkala sam od svoje trinaeste.. Našli smo se kad je meni bilo osamnaest i dan danas smo jako dobri prijatelji i velika mi je podrška što oko posla, a što oko života, uspona i padova.

3. Jedna velika ljubav

Tu bih zastala i ne znam da li da uopće pokušavam objasniti što se desilo među nama… Ono što je počelo kao slučajan razgovor preko MSN-a preko noći je postalo nešto toliko puno više, jače i bolje. Svakodnevni višesatni skype razgovori, upoznavanje prijatelja preko kamera, zajedničko kuhanje, razgovori s roditeljima, večere, a sve preko neta. Jedino što je nedostajalo je zagrljaj i pokoja pusa. Laicima priče dosta, ali vjerovali ili ne, ja sam bila istinski i ludo zaljubljena. On je stalno radio i skupljao novac da dođe k meni i budemo skupa. Putem do Hrvatske, točnije u Švicarskoj, moje srce je puklo. Poznanik kod kojeg je on prespavao da bi ujutro ulovio vlak za Zagreb pijan je podmetnuo požar i moj dragi, najdraži je poginuo. Nakon tjedan dana muka i tišine, stiglo mi je pismo njegove majke. Pisala mi je koliko sam mu značila, koliko se veselio doći i da se svi konačno upoznamo. Priložila mi je nekoliko fotografija kad je bio malen, zajedno s nedavnima. I dan danas mi stoje na zidu, kao najljepša uspomena na nešto što mi je okrutno oduzeto. Članak iz lokalnih medija o njegovoj smrti nisam sačuvala jer mi je pomisao na to što se desilo bila previše teška. Ostala sam u kontaktu s njom i njegovim bratom. Često mislim na njega i kako bi nam bilo da je ovdje. Strašno mi nedostaje, a ne nalazim riječi kojima bi to opisala.

Treba biti vrlo, vrlo oprezan pri tipkanju sa strancima. Nikako ne davati svoje podatke, adrese, pa čak i s brojevima mobitela morate biti oprezni. Iznenadili biste se kako je lako locirati osobe samo putem telefona ili maila. Heh, jedan copy-paste na google, i tu je već svašta! Pazite s kim dijelite informacije.

Ja sam imala sreće i naletjela na nekoliko zbilja super ljudi. Dakako, bilo je tu i oženjenih frajera koji su pokušavali naći nešto sa strane, bilo je ljudi koji su se pretvarali da su nešto što nisu, ali jedno ću vam reći – zbog ovih troje gore, meni se isplatilo.

Neli