Ponedjeljak , 14 listopad 2019
Savjet:
Njuška od psa

Njuška od psa

Mrkli je mrak. Na stubištu se ugasilo svjetlo, u hodniku također. Još malo pa će se pogasiti i noćne svjetiljke. Svi idu spavati, pa tako i ja i moj pas. Otvoren je prozor, čuje se tek povik kojeg Dinamovog navijača koji se vraća sa slavlja pobjede gradskog kluba i mjauk ulične mačke. No, i to je prošlo i sad se mogu ugodno ispružiti u svom krevetu. San mi sam od sebe dolazi na oči. Ispružio sam se, a moj pas do mojih šlapa. Nastupila je tišina. Iz minute u minutu sve je tiše i tiše.

Noćna je bonaca. Čuje se samo disanje psa. Ne, pogriješio sam. Otvorio sam oči i stao žmirkati. Učinilo mi se da čujem disanje dva psa!. Palim noćnu lampu i provjeravam. Da, do mojih nogu samo je jedan pas. I to moja prekrasna kujica koja se danas izigrala u parku kao nikad dosad. Sad je umorna i doista  nije čudno da je tako brzo zaspala. Otvara jedno oko i promatra me. Kao da mi kaže: Gazda, nemoj da ti ja postanem gazdarica i potjeram te u krevet! Poslušao sam taj njen pogled i legao se natrag.

U iščekivanju sam bonace. Okrenuo sam se na bok. Disanje je opet počelo. Ali sad je bilo ubrzano i podsjećalo je na njuškanje. Podsjetilo me to da sam danas prosuo kolačiće u spavaćoj sobi pa mora da se jedan našao pod krevetom. Okrenuo sam se na drugi bok i nastavio žmiriti u iščekivanju sna.

  • Pas, – rekao sam. – Na spavanac! Pusti sad kolačiće. Naći ćeš ih sutra!

Rukom sam je potražio do kreveta i uvidio da spava dubokim snom. Nije se obazirala niti na mene niti na moje disanje. No začulo se opet. Bilo je uporno, snažno. Prepao sam se i načulio svoje uši, a moj pas, ugledavši se na mene, svoje. Nikad nije bila bogzna kakav čuvar.

Njuškanje je dopiralo s ulaznih vratiju. Stao sam u hodnik i promatrao ih. Svjetlo nisam palio iz predostrožnosti. Možda je navijač? Izgubio je kovanicu za aparat za kavu? Ta kasno je, svima treba kava dok čekaju tramvaj za povratak kući, a stubišta su, zna se, puna kovanica.

Dok sam ja tako razmišljao u polusnu što bi se to ispred mojih ulaznih vrata moglo dešavati, ona su se počela drmusati. Njušitelj je silom htio unutra. Uzeo sam partviš kao osiguranje, upalio svjetlo i pogledao kroz špijunku. Vani je bio mrak. Mrkli, mrkli mrak, ne pretjerujem! Uhvatio me strah kao nikad dosad.

Kakav li je to samo navijač? Čuči li pred vratima? Je li mu zamirisalo po palačinkama koje smo pekli tu večer? Kako bilo, sagnuo sam se i ja i stao gledati u prostor ispod vratiju, tik do otirača. Zrak iz nosa njušitelja snažno je prodirao do mog prehlađenog nosa. Vrata se nisu prestajala drmati.

Okrenuo sam se leđima i naslonio se na njih i uzdahnuo. Kakvo li je to bilo samo iskustvo! Horor nad hororima! Moj pas je vidio da sam počeo histerizirati i odlučio preuzeti inicijativu. Stala je i moja kujica, naime, njuškati. Ohrabrila se i onako snena stala mahati repom. Uslijedila je njena komunikacija Morseovom abecedom s njušiteljem na stubištu. Nisam znao o čemu razgovaraju, ali to je izgledalo otprilike ovako:

  • NJUH-NJUH, NJUHNJUH-NJUH, NJUH-NJUH-NJUH, NJUHNJUHNJUH!

Ponavljam vam, pojma nemam o čemu je tu bilo riječi, ali prema mahanju repom shvatio sam da nije bilo razloga za nekakvu bojazan. Stoga sam odlučio otvoriti vrata. Okrenuo sam ključeve i donju bravu, a zatim posegnuo za ručkom i okrenuo gornju. Lagano sam otvorio vrata. Kroz otvor je provirila strašna, vlažna crna njuška koja je silom htjela unutra! Pod njenom silinom vrata su se otvorila i ja sam pao na pod. Igre su počele.

Jazavčar Dex iz parka ušao je uz svu pompu u naš stan, stao pred svoju prijateljicu i liznuo je u njušku u čast svoje dobrodošlice. Zatim je na prije nepunih mjesec dana okrečenom zidu označio da je ovo njegov teritorij (još sam mu samo morao uručiti vlasnički list!) i okrenuo se na leđa. Psećim žargonom rekao je: Pomazi me, ti čudovište ljudsko u šlapama! Znaš koliko mi je trebalo da dođem do svoje ljubavi! Ja sam samo običan jazavčar! Sve te stepenice, pa čekanje pred vratima! Vi ljudi stvarno nemate razumijevanja kad je ljubav u pitanju! A ja vašu kujicu naprosto obožavam! Ponavljam, obožavam!

I tako se novi par igrao u mom hodniku u tu kasnu noć. Dok sam ja oblačio tenisice, iz dvorišta je dopiralo povikivanje Dexove vlasnice.

  • Dex! Di si, Dex?! – vikala je u 1 ujutro i dodala – Makni se od mene, nevaljalče jedan! Idući put navijaj pred TV-om kao svi normalni ljudi, a ne spavati tu po tuđim autima, mulac jedan!
  • Da, gospođo, – dodao je navijač. – Pozovete mi taksi?
  • Da ne bi! – odgovorila je ljutita vlasnica.

Izišao sam na balkon i otklonio gospođi brige rekavši joj da je njen jazavčar kod mene na sigurnom i da se igramo u hodniku. Pozvao sam je gore na kapljicu, pridružio se i Bad Blue Boy. Bila je to noć za pamćenje ispunjena sretnim lavežom, pjesmom i pokojom psovkom na novog Dinamovog trenera.

 

 

 

Damir Markulj

 

 

 

 

O nama Obitelj.hr

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Scroll To Top